Drevni narodi verovali su da je ova pojava loš predznak, a plašili su se i da će “nebeska lopta” zauvek nestati i uskratiti im svetlost i toplotu
Kult Sunca prvi put se pominje u drevnim egipatskim spisima, gde se nebesko telo “koje obasjava i greje” proglašava vrhovnim božanstvom Ra (u prevodu “sunce”).
Sedište kulta bilo je u Heliopolisu (Gradu sunca), a Stari Egipćani, pet milenijuma pre Hrista, verovali su da Sunce putuje brodom da bi zaštitilo svoju vatru od vode iz podzemnog sveta kroz koju je prolazilo tokom noći.
Tradiciju kulta Sunca preuzeli su mnogi narodi – Sumeri, Mesopotamci i Rimljani, ali i stanovnici zemalja koje su hiljadama kilometara daleko – Inke, Maje i Asteci. Užarena lopta smatrala se univerzalnim ocem, božanskom silom koja simbolizuje život i smrt.
U njenu čast podizani su mnogi hramovi u kojima su se izvodili razni rituali, i to po tačno određenoj astronomskoj satnici: letnji solsticij (kratkodnevica) i zimski (dugodnevica), kao i proletnji i jesenji ekvivoncij (ravnodnevice). Sunce su ljudi obožavali, ali su i strepeli od njegovog pomračenja.
Hramovi u čast božanstva
Drevni narodi strepeli su kada je dolaskom zime dan postajao kraći, a noć duža, jer su mislili da se Sunce možda već sutradan neće pojaviti i da će ih obaviti večna tama i smrt. Podizanjem hramova i svetkovinama, molili su se za ponovni dolazak svetlosti. Jedno od mnogih takvih svetilišta jeste i Stounhendž, u engleskoj dolini Solzberi, koji i danas okuplja mnoge poštovaoce kulta sunca a naročito druide, koje je država priznala kao jedinu zvaničnu pagansku religiju.
Druidi su sveštenici koji potiču od starih Kelta, a osim što su izvodili verske obrede, bili su sudije, učitelji i iscelitelji. Oni veruju da sunce poseduje magijsku moć i da je ta energija nagomilana u kamenim blokovima Stounhendža.
Izvor života
Pripadnici kulta Sunca verovali su da mogu da utiče na kretanje ove zvezde, naročito u slučaju pomračenja kojeg su se najviše plašili: Peruanci su u nebo odapinjali strele sa zapaljenim vrhovima nadajući se da će tako ponovo zapaliti sunčevu svetlost koja se gasi, a i da bi oterali nebesko čudovište tame koje preti da će ga progutati.
Stari Meksikanci smatrali su Sunce izvorom celokupne životne snage, zvali su ga Ipalnemohuani – onaj zahvaljujući kome ljudi žive. Budući da je srce za njih bilo simbol života, ritualno su ga vadili iz životinja i prinosili žrtvu – da bi Suncu podarili snagu i olakšali mu prelazak preko neba.
Dan kome se raduju vračare
I u našim krajevima takođe postoje neka verovanja i rituali koji potiču iz kulta Sunca. Verovalo se da pomračenje nastaje zato što veštice ili đavoli kradu Sunce, a po nekima da ga leđima zaklanja sveti Ilija dok se rve sa nečastivim.
Otuda je narod, u vreme kada je nauka bila daleko od saznanja da gledanje u zaklonjeno Sunce oštećuje vid, smatrao da ne valja upirati pogled u pomračenje kako ale sa nebesa ne bi ušle u čoveka. Nekada su naši ljudi, da bi spasli Sunce tokom pomračenja, pucali u nebo i lupali u lonce praveći veliku buku da bi oterali demone.
Verovali su takođe da zaklonjeno Sunce najavljuje veliku nevolju, najčešće rat, epidemije i smrt. Međutim, postoji i neko ko se i te kako raduje pomračenju, a to su vračare koje u to vreme nalivaju u posude vodu sa izvora jer smatraju da tako postaje začarana i koriste je prilikom izvođenja magijskih rituala…
M. Nikolić
NASTAVAK TEKSTA MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BORJU…
