Najstarija podzemna železnica na svetu prepuna je jezivih tajni, pa neki ljudi i danas izbegavaju odlazak na usamljene stanice u kasnim noćnim satima
Sistem podzemnih železnica londonskog metroa pokriva ne samo glavni grad Engleske i njegovu periferiju već i delove susednih okruga Eseks, Hertfordširu i Bakingemšir (Buckinghamshire). S preko 268 stanica i više od 250 kilometara pruge, londonski metro danas je najduži sistem podzemne železnice na svetu. Ali i više od toga. To je ujedno i najstarija podzemna železnica na svetu, jer funkcioniše još od davne 1863. godine. Od tada do danas, o ovom mestu kolaju zastrašujuće priče…
Ljudi iz podzemlja
Priče o duhovima i čudovištima što obitavaju u zlokobnim dubinama londonske podzemne železnice – kruže već godinama. Neke od njih pretočene su u film, a većina ih se zadržala u mitovima i legendama. Jedan od onih koji su se bavili ovim fenomenom jeste i Majkl Gos, koji je proučavao legende o čovekolilkim bićima što su, navodno, mutirala živeći u tunelima ispod Londona. “Pećinski ljudi za koje se govori da postoje u tom nebuloznom kvazimaterijalnom obliku – delom su glasine, a delom legende… Zapravo, priče o ljudima iz podzemlja čine se poput prevrtljive londonske legende, koju naratori ponavljaju s omalovažavajućom zabavom, onom koja vapi da se u nju veruje… Oni verovatno konzumiraju sendviče i hamburgere koje bacamo, a veruje se i da jedu skitnice, pijance i druge usamljene noćne putnike. Ako u to verujete, onda imate još jedan dobar razlog da izbegavate usamljene stanice kasno noću.”
Mere obezbeđenja
Ali nisu svi baš sigurni da su ove priče samo mit. Među njima je i dr Džon Dauns, direktorka Britanskog centra za parazoologiju, instituta koji se bavi istraživanjem misterioznih životinja (Bigfut, Snouman i čudovište iz Loh Nesa). Od 1982. do 1985. godine – Daunsova je radila kao medicinska sestra u bolnici Rojal Kantri, blizu engleskog grada Ekseter. Tamo je prvi put čula priče o uznemiravajućim događajima ispod londonskog metroa.
Sve je počelo jedne noći kad su bolnici počeli pristizati brojni telefonski pozivi od tadašnjeg grofa od Devona i mnogih službenika policije Devonšira. Svi do jednog isticali su potrebu najveće tajnosti, jer je u roku od sat vremena u bolnicu trebalo da stigne velo opasan bolesnik, koji je zahtevao specijalnu negu u izolovanoj, zaključanoj sobi!
Za manje od sat vremena, uz škripu kočnica – policijsko vozilo stiglo je pred zadnji ulaz bolnice. Iz vozila je izvučen „prljav i dlakav pećinski čovek“. Stvorenje je bilo visoko oko šest metara i potpuno golo. Imao je guste obrve, širok nos i vrlo mišićave ruke i noge. Čovek-zver zadržan je u bolnici tri dana, a potom prebačen na nepoznatu lokaciju. Šta je dalje bilo s njim – nikad se nije saznalo.
Spektralno stvorenje
U pojedinim aspektima, ova jeziva priča podseća na priču Kolina Kembela, čoveka koji tvrdi da je sredinom šezdesetih imao susret s vrlo sličnim bićem. Te kasne noći Kembel je bio jedini koji je sišao voza na toj stanici metroa. Voz je krenuo dalje, a on je pošao prema izlazu. Tada je, kako kaže, čuo “režanje“ iza leđa.
Brzo se okrenuo i ostao u šoku videvši veliko, dlakavo, majmunoliko stvorenje kako nezgrapno prelazi preko platforme. Što je najbizarnije od svega, činilo se da je reč o spektralnoj zveri, a ne onoj od krvi i mesa. “Kao da je biće bilo ugrađeno u beton…“, opisao je Kolin. „Oko tri četvrtine njegovog tela bilo je iznad platforme, a po zemlji je hodao poput duha.”
Zapanjen prizorom, Kolin je nepomično stajao. Video je zver kako i dalje korača kroz beton, pravo prema pruzi, a potom prolazi kroza zid i nestaje iza njega.
Veliki crni panter
Ali priče o čudnim bićima u londonskom metrou ne ograničavaju se na čovekolike zveri. U poslednjih četrdesetak godina one obiluju raznoraznim velikim mačkama. Ovakvi izveštaji poprimili su razmere epidemije, a ono najbitnije – šta su ove zveri, odakle dolaze i zašto niko nikad nije uspeo da uhvati nijednu od njih – ostalo je povod žestokih debata, kojima se ne nazire kraj.
Maren Abot videla je nešto poput “velikog crnog pantera”. „Skakao je blizu šine” dok je jedne kasne zimske večeri 1954. čekala voz na stanici Bekerlo. „Užasno namrštenog lica“, životinja je “trčala vrlo brzo”, da bi najednom nestala u mraku tunela. Iako Abotova više nikad nije videla ovo stvorenje, nije zaboravila ovaj zastrašujući susret s nepoznatim.
Egipatska utvara
Posebno je zanimljiva priča o stanici u blizini Britanskog muzeja. Godinama pre nego što je zatvorena (1933), kružila je legenda da njome luta drevni egipatski duh. S tipičnom frizurom, obmotan samo starom krpom oko struka, duh se pojavljivao kasno noću u lavirintima mračnih tunela. Glasine su toliko uzele maha da je jedan londonski list ponudio nagradu onome ko se usudi da tamo provede noć. Iznenađujuće, niko nije prihvatio ovu velikodušnu ponudu.
Priča je dobila još čudniji zaokret nakon što je stanica zatvorena za saobraćaj. Samo dve godina posle njenog zatvaranja snimljen je film „Buldog Džek“, u koji je uključen i tajni tunel što je vodio od stanice do Egipatskih soba Britanskog muzeja. Stanica u filmu zvala se Blumsberi i bila je deo scenografije, ali zapravo se sve zasnivalo na legendi o duhu sa stanice blizu Britanskog muzeja.
Crna kaluđerica
Zapanjujuće, iste noći kad je film premijerno prikazan – nestale su dve žene sa stanice Holborn, samo stanicu dalje od Britanskog muzeja. Na staničnim zidovima kasnije su pronađene čudne oznake, a zabeleženo je i više svedočenja o susretu s duhovima, kao i o zastrašujućem stenjanju što je dopiralo iz tunelskih zidova.
Za stanicu kod Britanskog muzeja takođe se tvrdi da je dom sablasnog lika (veliki kaput, šešir na glavi, rukavice…) koji luta tunelima. Navodno, u pitanju je duh Vilijama Terisa, glumca izbodenog na smrt u blizini pozorišta Adelfi 1897. godine. Ali on nije jedini. Stanica Bank mesto je gde „živi“ duh žene po imenu Sara, poznate kao Crna Kaluđerica. Govorilo se da je njen brat Filip, bankarski službenik, pogubljen zbog zloupotreba prilikom gradnje stanice. Navodno, Sara je lutala stanicom i tunelima u potrazi za davno izgubljenim bratom.
