Ljudi se teško mire sa neuspehom, a naročito kad je reč o ljubavi. Zaljubljeni ne prezaju ni od čega samo da bi bili sa onima koga vole
Prema nekim anketama sprovedenim među studentima na pojedinim evropskim i američkim univerzitetima, bezmalo svi počinju da bacaju čini još od adolescencije, odnosno kad se prvi put zaljube.
Većina priznaje da je zahvaljujući ljubavnim činima začara izabranika svog srca. Mnogi se iz knjiga upoznaju i sa staroazijatskim obredima, uglavnom varijacijama milenijumima stare mesopotamijske i egipatske magije.
Najpre nacrtaju srdašce u koje upišu ime voljenog, a potom to srce “probuše” kružićem i kroz njega “puste”, strelicu, onda upoznaju klasično otvaranje pasijansa, pre kojeg, kada “prekrste” karte, zamisle želju da određenog momka “zavrte” zauvek, prešaltuju se potom na ozbiljniji tarot, pa na rune….
Srce sam mu uzela
Danas je, i kod nas i među zapadnjacima, vrlo popularan ljubavi ritual za čaranje u kojem se u pomoć priziva, svima i u toku svake vedre noći, planeta Venera. Ti se obredi razlikuju od naroda do naroda, ali se u našem regionu, kao i po maloj i srednjoj Aziji, često koristi onaj koji se pripisuje vlaškoj ljubavnoj magiji. Mišljenje mnogih koji su isprobali taj vlaški recept jeste da vradžbine bačene preko planete Venere ili, kako je u ovom kraju zovu, zvezde Danice, jesu najefikasnije. Ritual izvodi vračara, a potom u njegove tajne uvodi i osobu koja je naručila čini.
To su uglavnom devojke i mlade žene, pošto se ova nebeska sila u narodu tretira kao zaštitnica ženskog roda. I vračara i kasnije sama devojka mogu da bace magiju usmeravajući energiju zvezde preko ogledala, ali je to, kažu, opasnija varijanta kojom se rizikuje prodor u svet viših sila i duhova umrlih. Zato je češće u upotrebi blaža varijanta gledanja u zvezdu, i to u onim satima kada je ona na istoku. Oba vida ovog rituala, međutim, zahtevaju moć jake koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde i bez dozvole da neko i za sekund prekine obred.
U tim okolnostima po tri puta treba izgovoriti reči: “Tražim do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela, omađijala sam ga. Mir sam mu uzela, omađijala sam ga. Strpljenje sam mu uzela, omađijala sam ga. Srce sam mu uzela, omađijala sam ga. Kada spava, da ne spava, kada jede, da ne jede, kada pije, da ne pije, dok mene (ime) ne vidi, da se ne smiri”. Za ovu bajalicu kažu da je vrlo delotvorna ali i opasna, jer mnogi, izgovarajući je, probude pogrešno biće ukoliko u prvoj rečenici (pre nego što izgovore ime osobe na koju se odnosi) zaborave da naglase da prizivuju “sina”.
Odlomak iz knjige “Čuda vlaške magije”, autorke Jasne Jojić
BAJANJE PORED ŠLJIVE
Šljiva je sveto stablo koje se odmah po ukopu pokojnika zasadi na njegovom grobu. Duša preminulog, kažu Vlasi, boravi u njoj sve dok mu se nakon jedne ili tri godine ne podigne spomenik.
Ali se čak i tada ona seljaka između svog kamenog doma i plave nebeske šljive. To znaju mnogi muškarci i žene, pa koriste šljivu pored groblja za bacanje ljubavnih čini. Dođu pod drvo sa spremnom brojanicom koju su napravili od koščica bresaka, nižući njih 18, od kojih su svaku drugu namenili svom imenu, a one između, imenu voljene osobe.
Potom taj kanap sa nanizanim koščicama okače u krošnju i izgovaraju molitvu duhu u stablu šljive, tražeći od njega da pronađe onoga kog žele da opčine i dovede ih njima. Brojanica se skida i ponovi još tri naredne večeri.
Onda se ostavi da prenoći i četvrti se dan ukopava pored samog stabla, što dublje do korena. Ovo je najmanje opasan ritual, jer kad osoba koja je bacala ljubavne čini želi da oslobodi i sebe i vezanu osobu, treba samo da iskopa brojanicu i baci je u reku.
