Naučnici još uvek nisu odgonetnuli tajnu staru više od pola veka, a koju su im u amanet ostavili drevni stanovnici Sečuana
Na planinskim liticama kineske provincije Sečuan može se videti svojevrsni prizor – stotine drevnih drvenih kovčega koji nestabilno vise sa stene.
Neki veruju da su kovčezi postavljeni tu kako bi pokojnici bili na dohvat ruke bogovima, dok oni manje maštoviti tvrde da su kovčezi montirani na liticu da bi preminuli bili van dometa gladnih životinja. Kakogod, činjenica je da su preminuli tako definitivno bliže bogovima i da se proteklih deset godina sanduci pažljivo i vredno restauriraju, kako bi se ovi neverovatni umetnički artefakti zaštitili od daljnjeg propadanja.
Izgubljena kultura
Viseće kovčege u dolini Sečuan ostavili su pripadnici Bo naroda, za koje se smatra da su izumrli još pre 400 godina i sa sobom odneli tajnu ove neobične pogrebne tradicije. Bo su bili manjinski narod koji je živeo na granici današnjih provincija Sečuan i Juan i koji je još pre 3 000 godina na tom mestu stvorio briljantnu kulturu.
Narod Bo se od drugih etničkih grupa najviše razlikovao upravo po svojim pogrebnim običajima. Obično isklesani od trajnih tvrdih trupaca, njihovi viseći kovčezi ostajali su neofarbani, u prirodnoj boji drveta. Poslednji sanduci izrađeni su pre oko 400 godina, u srednjem i kasnijem periodu dinastije Ming (1368-1644), dok većina starijih datira oko hiljadu godina u prošlost, do dinastije Song (960-1279). Do danas, najstariji viseći kovčeg pronađen je u tzv. području Tri klusure i pretpostavlja se da je star čak dve i po hiljade godina.
Svaki kovčeg napravljen je od jednog izdubljenog komada drveta, i prvobitno su bili zaštićeni bronzanim poklopcem.
Ovi ”visinski sprovodi” bili su najrasporostranjeniji oblik sahranjivanja u drevnoj jugozapadnoj Kini. Međutim, ova praksa je okončana zajedno sa misterioznim nestankom Bo naroda. Oni koji su došli posle upoznali su se sa Bo civilizacijom upravo preko njihovih visećih kovčega i crteža po stenama, koji su kao tihi odjeci prošlosti ostali iza njih. Svako ko poseti ovu dolinu neminovno se susreće sa tri pitanja: zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve u visećim sanducima, kako su to izvodili i gde je nestala celokupna civilizacija.
Razrešene misterije
Viseći kovčezi su nekada bili vruća tema među arhitektama, paleoantropolozima, folkloristima i umetnicima. U proleće 1941. neki od najeminentnijih stručnjaka za antikvitete stigli su u današnji okrug Gongkian i iz daljine videli 600 metara dugačku i oko 120 metara visoku liticu. Skoro sto sanduka visilo je na strmim stranama planine, poduprti drvenim kolcima zakucanim u stenu, a bilo je i onih koji su počivali na ravnim izbočinama. Ovaj prizor izazvao je žestoku diskusiju među tek pristiglim ekspertima.
Neki su verovali da su kovčezi spuštani konopcima sa vrha planine, a neki su smatrali da su sanduci poduprti drvenim kolcima korišćeni kao dodatna pomagala za penjanje. Pojedinci tvrde da su merdevine na izvlačenje bile odgovor, ali svi su se složili da su Bo ljudi svesno ovu misteriju ostavili nerazjašnjenu za buduće generacije.
Zašto su pripadnici Bo naroda sahranjivali svoje mrtve tako visoko? Zapisi Lija Jinga tokom dinastije Juan možda daju odgovor: ”Visoko postavljeni kovčezi smatraju se kao nešto veoma poželjno. Što je sanduk na većoj visini, to je bolje za preminulog. Oni čiji kovčezi padnu na zemlju smatraju se još srećnijim.“
Cui Chen, kustos muzeja Yibin, ispituje tri različita načina kako su kovčezi mogli biti postavljeni na stene. ”Možda su koristili zemljane rampe… Ipak, ovu teoriju stručnjaci najčešće odbacuju, potrebno je mnogo radne snage, a ovo područje je uvek bilo slabo naseljeno. Drvene skele pričvršćene za stenu mogle su da budu prihvatljivo objašnjenje, ali ni nakon svih ovih godina nisu pronađene rupe u kamenu pomoću kojih bi konstrukcija bila montirana. Najizglednija i najizvodljivija opcija bila je da su kovčege spuštali konopcima sa vrha stene, a pronađeni su i ostaci za koje stručnjaci tvrde da su upravo delovi konopaca korišćenih za spuštanje sanduka. Moglo bi se reći da je barem taj jedan deo misterije o visećim kovčezima rešen.”
Tokom kasnijih godina vladavine dinastije Ming carska vojska svirepo je ugnjetavala pripadnike etničkih manjina, posebno one u dolinama Sečuana i Junana. Primera radi, narodi Dužangman i Bo bili su među prvim žrtvama masakra. Kako bi se spasli potpunog istrebljenja, preživeli pripradnici Bo naroda migrirali su na nove lokacije. Promenili su svoja imena i običaje i integrisali se u druge etničke grupe. Poput njihove kulture i oni su nestali, ali njihovi potomci još uvek su tu, čekaju da ispričaju svoju priču.
Nacionalno blago
Najobimniji radovi na sanaciji visećih kovčega započeti su u septembru 2002. To je bio treći put od osnivanja Narodne Republike Kine da se ovako opsežni radovi izvode na lokaciji. Dva prethodna projekta rađena su 1974. i 1985. Kako tvrdi Cui Chen, postoje tri tipa visećih kovčega. Neki su poduprti drvenim kolcima, neki su smešteni u pećinama, a ima i onih koji su postavljeni na izbočinama stene.
U izveštaju iz ranih 90-ih godina navodi se da je u dolini Sečuan i bližoj okolini bilo ukupno 280 visećih kovčega. Međutim, u proteklih desetak godina čak dvadeset sanduka je palo. Kovčezi vise na najmanje deset metara iznad zemlje, a ima i onih koji su gotovo na 150 metara visine. Za razliku od prethodnih restauratorskih radova, koji su uglavnom bili fokusirani na obnovu drvenih kočeva, ovoga puta stručnjaci su radili i na samim sanducima. Pored toga, pukotine u steni ispunjavali su malterom kako se ne bi dalje odronjavala, a kovčezi padali.
Ostaci Bo naroda
U septembru 2002. tim muzejskih stručnjaka i tehničara otputovao je u Matangbu. Dvadeset četvrtog septembra ispitali su prvi kovčeg, postavljen na nekih 20 metara iznad tla, u kojem su pronašli ljudske ostatke stare oko 400 godina. Osim kostiju, eksperti su naišli na pesak i mulji, ali ne i na tradicionalne posmrtne predmete koji su ostavljani zajedno sa pokojnikom, što najverovatnije ukazuje na krađu. Sanduk je bio težak 200 kilograma, visok dva, a širok 0,7 metara. Izrađen iz jednog komada drveta, i telo i poklopac kovčega bili su pričvršćeni klinovima.
Članovi terenske ekipe morali su da slede rigoroznu proceduru čišćenja, merenja, razvrstavanja i evidentiranja svakog sanduka. Spoljašnjost je premazana finim uljem od tungovog drveta, ostaci su pažljivo vraćeni nazad, a kovčeg je postavljen na isto mesto na kojem je počivao svih ovih vekova. Narednog dana otvoreno je pet novih sanduka, a brojne dragocene relikvije ugledale su svetlost dana. Među njima su bile dve plave i jedna bela porcelanska činija, gvozdeni nož neobično jednostavne izrade, još jedan manji nož i dva gvozdena vrha za koplje. Stručnjaci su procenili da potiču iz dinastije Ming.
U staroj evidenciji pominjalo se 29 kovčega, ali ovaj put pronađeno je 16 novih. Do njih je bilo najteže doći i oni su se uglavnom nalazili duboko u pećinama, ili sakriveni iza trave i žbunja. U tim nepristupačnijim sanducima pronađeni su ostaci svilenih i lanenih tkanina, što ukazuje na bolji socijalni status onih pokojnika koji su počivali na većim visinama. Jedini kovčeg pronađen na izbočini stene nije bio okovan klinovima kao ostali, već su poklopac i telo kovčega bili povezani drvenim šrafovima. Takođe, otkriveni su i brojni crteži na stenama, koji tek treba da otkriju način života, politiku, vojna pitanja, kulturu i običaje iščezle civilizacije. Bo narod je danas definitivno izgubljen na mnogobrojnim stranicama ljudske istorije, a njihovi viseći kovčezi i crteži na kamenu poslednji su i jedini podsetnik na nekada bogatu kulturu i tradiciju.
