Prekretnicu u razvoju teorija o postanku i prirodi ovog Zemljinog satelita označio je rad dvojice ruskih naučnika, Mihaila Vasina i Aleksandra Ščerbakova, koju savremena nauka odbija da prihvati, a koja pruža zapanjujuće dobra objašnjenja na sve postojeće dileme…
Od kada je sveta i veka, Mesec je bio tu gde jeste. Tačnije, od kada ima i ljudi, koji su ga svake noći viđali na nebu, upirali u njega svoje poglede, strepnje i molitve. Fasciniranost Mesecom postojala je praktično oduvek, ali misterije i dileme o njegovoj pravoj prirodi nisu razjašnjene ni do današnjeg dana uprkos svim dosadašnjim naučnim dostignućima.
Šezdesetih godina prošlog veka činilo se da će kosmički program konačno rešiti sve dileme o ovom Zemljinom vernom pratiocu. Naučnici su očekivali da će proučavanje svemira rešiti nepoznanice ne samo o Mesecu, već i o postanku Zemlje i našem celokupnom solarnom sistemu.
To se, međutim, nije dogodilo. Sve dosadašnje misije ne samo da nisu uspele da pruže odgovor na viševekovne dileme o Mesecu, već su postavile nova, još izazovnija pitanja.
Činjenica je da je proučavanje uzoraka stena i tla, geostatike, fizičkih i hemijskih svojstava Meseca doprinelo mnogim novim saznanjima, međutim, sva ona uspela su samo u jednom: da stvore nove dileme i otvore nova pitanja.
Nova saznanja, nove dileme
Jedna od dilema, oko koje ni do danas među naučnicima ne postoji konsenzus, tiče se nikad do kraja utvrđene starosti Meseca. Ispitivanjem uzoraka stena i zemljišta iz misije Apolo, utvrđeno je da njihova starost seže u period od pre nekoliko milijardi godina! Neke od njih čak do 4,5 milijarde godina, što je starije i od same Zemlje, a približno periodu nastanka našeg solarnog sistema.
Ovo saznanje je već samo po sebi uzdrmalo naučne krugove i do tada uvreženo mišljenje o približno jednakoj starosti Zemlje i Meseca, i teoriji da se Mesec u nekom trenutku odvojio od Zemlje i postao njen satelit. Ovu tezu osporilo je ne samo datiranje uzoraka Mesečevih stena, već i njihova struktura, koja se, kako se ispostavilo, tek neznatno podudarala sa hemijskom strukturom i sastavom Zemljinog tla.
Dodatni ”udarac” nauci zadalo je i otkriće vode na Mesecu, tačnije u njegovoj unutrašnjosti. Dotadašnje teze o Mesecu kao ”suvoj” planeti, bez vode i vazduha, potvrđene su nakon prve ljudske posete Mesecu (1961). Međutim, ovakvo mišljenje je vrlo brzo moralo biti promenjeno.
Naime, samo dve godine kasnije merni instrumenti i oprema ostavljeni na površini Meseca radi daljih istraživanja počeli su da šalju neke, u najmanju ruku, neočekivane signale o snažnim erupcijama vodene pare, koje su trajale više od 14 sati i registrovane na površini od preko 160 kvadratnih kilometara!
U godinama koje su sledile, ovakva i slična saznanja nizala su se jedno za drugim, otkrivajući svaki put ponešto novo, istovremeno rađajući i nove nedoumice. Zašto je putanja Meseca upravo takva kakva jeste, koja ga to sila održava tako blizu Zemlje, a da nije gravitaciona: zašto je uvek ista strana Meseca okrenuta prema Zemlji, odakle na površini Meseca ostaci složenih hemijskih jedinjenja koja u prirodi ne postoje u tom obliku, zašto je Mesec šupalj…
OSTATAK TEKSTRA PROČITAJTE U NOVM BROJU…
