Snažan potres zemaljskog tla uništio je sve što je ikad postojalo, ali i uzdigao sve dotad umrle! Legije vampira harale su razrušenim svetom… Mislim da će moju knjigu Poslednju kap voleti i oni koji su se plašili Leptirice i oni što rado gledaju Vampirske dnevnike
Čini se da su vampiri neiscrpna tema. Zbog čega privlače toliku pažnju umetnika i publike – pitali smo Dragana Jovićevića, autora knjige Poslednja kap, koji se i sam interesuje za “onostrano”.
Zbog čega vampiri već vekovima bude maštu?
Vampir je biće poznato u svim svetskim folklorima. On je gotovo arhetip. Obrnuta slika čoveka, njegovo naličje, koje otvara pitanje intrigantno za ljude otkad je sveta i veka – pitanje besmrtnosti. Njegov život posle smrti uvod je u zagrobni život kakav ne priznaju ni zvanična nauka ni religija. U upravo zato – vampir je večna inspiracija. Prema većini predanja, vampir je demon, biće noći koje iskazuje prvenstveno svoju animalnu stranu. U novije vreme svedoci smo poplave komercijalnih filmova, knjiga i serija u kojima je odbačeno njegovo demonsko naličje, gde se prikazuje kao romantičan lik, senzualan, intrigantan i neodoljiv.
Otkad datiraju prva svedočanstva o vampirima?
Istorija vampirizma nastala je upravo u Srbiji – 1725. godine, nakon što je austrougarska komisija konstatovala da je u Kisiljevu došlo do buđenja mrtvaca. Kad je objavljen izveštaj komisije u Berlinu, u Evropi je počela prava pomama za vampirima. Ne treba zaboraviti da su ustajanja mrtvih poznata još iz doba pre Hrista, a tome svedoči i Sveto pismo (Hrist vraća umrle u grobove, itd). Dakle, vampir je prastari, nepresušni motiv. Zato je tako često inspirativan i izazovan.
Je li tačno da je “vampir” naša reč?
Tačno je. Ta reč prvi put se javlja u Oksfordskom rečniku 1734. godine, preuzeta direktno iz srpskog jezika. Označava neživa bića koja se hrane ljudskom krvlju. Reč se prvi put pominje u izveštaju austrougarske komisije i zasad je jedna od dve izvorne srpske internacionalne reči. Druga je paprika.
Široj javnosti najpoznatije je ime Save Savanovića. Koga još pominje narodno predanje?
Savu Savanovića ovekovečio je Milovan Glišić u pripoveci Posle devedeset godina. Međutim, prema predanjima, pre njega bila su mnogo poznatija vampirenja izvesnog Petra Blagojevića iz Kisiljeva, o kome je upravo pisan prvi izveštaj. Slede vrlo intrigantan Arnaut Pavle iz Medveđe, koji je tvrdio da ga je zarazio vampir Grk kojeg je ubio na Kosovu, pa Ruža Vlajna… Da je Holivud imao vampire kao Srbija, o njima bi se dosad snimilo na desetine filmova. Tad Stiven King ne bi pisao Salemovo, već Kisiljevo!
Koja vam je priča o vampirima dosad najupečatljivija?
Kao mali naslušao sam se takvih priča, uglavnom od starih ljudi. Oni su znali da prenesu emociju i osećaj jeze. A u jednoj od najstrašnijih, sećam se da sam je čuo od jednog sveštenika, jednom prilikom u jednom selu umro je čovek kojeg niko nije voleo. Bio je namćor i prznica. Ljudi nisu mnogo komunicirali sa njim. Čak mu niko nije ni u kuću ulazio… Jednog jutra, u ranu zoru, zatekli su ga mrtvog nasred sela. Kako nije imao porodicu, odlučili su da ga sahrane brzo, bez opela. Jedino što su ga sahranili u kaputu koji nije skidao čak ni po najvećim vrućinama i sa slamnatim šeširom što ga je uvek nosio.
Međutim, noć posle sahrane selo je probudila stravična dreka! Činilo se da urlaju istovremeno vuk i mačka i čovek, koji se pritom i cereka. Najhrabriji od njih izašao je iz kuće – i na vrhu stuba od kapije mrtvačeve kuće obsjanog mesečinom video visoku figuru u prepoznatljivom kaputu sa šeširom kako ispušta jezive zvuke! Te noći, niko u selu nije spavao… Sledećeg dana, naravno, iskopali su mu grob i proboli ga kocem. Koliko se sećam, kad su otvorili sanduk, njegove oči bile su širom otvorene … To je priča iz sela s jugoistoka Srbije. Tamo su vrlo žive priče o vampirima i priviđenjima. I dan-danas, kad odem tamo, čujem neku “onostranu” priču koja me uplaši.
Kako je nastao ritual probijanja vampirskog tela zašiljenim glogovim kocem?
U strahu da ne počnu ustajati iz grobova, ljudi su za dno kovčega zakucavali one za koje su verovali da će se povampiriti. U pomenutom izveštaju kolac se prvi put pojavljuje kao sredstvo za likvidaciju. Inače, kasnije, kad se razbuktala “vampirska epidemija” početkom 18. veka, u Austrougarskoj monarhiji nastaje vrlo popularan trend ekshumacije mrtvih, odsecanja glava i probadanja srca glogovim kocem. Crkva se, naravno, tome protivila, a kasnije je donesen čak i “vampirski edikt”, kojim se zabranjivalo skrnavljenje leševa.
Mnogi ljudi osete jezu, ako ne i strah, dok čitaju knjige na tu temu. Kako je s piscima? Ima li straha?
Ima i te kako! Priča vas ponese. Sećam se da mi je jednom, usred pisanja jedne strašne scene, u stanu nestalo struje. Desilo se to baš u trenutku kad sam oslikavao trenutak vampirskog upada u kuću… Kucao sam po tastaturi i sledećeg sekunda našao se u mrklom mraku. Sećam se tog šoka! Prvih nekoliko trenutaka uopšte nisam bio svestan šta se dešava. Samo osećaj jeze i hladnoća. Čak mi se činilo da u toj mrklini čujem i šapat… Srećom, struja je stigla pre nego što sam se pribrao. I onda sam taj “šapat” odmah ubacio u roman. Sad kada to čitam – deluje mi vrlo uverljivo.
Imate li neku amajliju koja vas štiti od uroka?
Jedina moja amajlija jeste krst. I dalje verujem da je to dovoljno.
Verujete li u “onostrano”, u zagrobni život?
Ako vam kažem da je ovo treća knjiga upravo o “onostranom”, biće to dovoljan odgovor. Prve dve knjige – Krugovi i kletve i Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike – bile su čak naučni i istraživački radovi. Obe su izuzetno dobro prihvaćene, što znači da uvek ima interesovanja za te teme. Zagrobni život je nešto drugo. Ako mislite na crkveno verovanje, priznajem da verujem. I zaista mislim da nakon života postoji život, onako kako to crkva uči. Naravno, nikako ne bih voleo da se moje fantazije iz romana Poslednja kap obistine (smeh).
O romanu Poslednja kap
U osnovi, Poslednja kap je postapokaliptična fantazija. Pošao sam upravo od ideje o besmrtnosti. Većina svetih spisa najavljuje drugi život, a u mojoj interepretaciji u romanu – snažan potres zemaljskog tla uništio je sve što je ikad postojalo, ali i uzdigao sve dotad umrle! I tako su već razrušeni svet prekrile legije vampira. Sve do samog kraja roman je ispunjen pričama o različitim svetovima, vekovima i civilizacijama u potpuno novom tumačenju. Mislim da će Poslednju kap voleti i oni koji su se plašili Leptirice i oni što rado gledaju Vampirske dnevnike. Trudio sam se da narušim sve prepoznatljive žanrovske motive i udahnem im nov život. Bilo je krajnje vreme da se vampiri vrate u zemlju iz koje su potekli.
Eva Čubrović
NOVI BROJ MAGIČNE ZONI POTRAŽITE NA KIOSCIMA OD 10. 04 – 9. 05. 2106.
