Prema jednoj legendi, ovo selo podno Radan planine blagosiljao je Sveti Sava, dok neki veruju da je skupoceno kamenje prizvala devojka Soka koja nije imala miraza. Meštani kažu da svaki kamenčić iz ovog mestašca poput amajlije donosi sreću
Selo Gornji Bučumet podno Radan planine veoma je siromašno, a u isto vreme i – neverovatno bogato! Urušene i napuštene kuće mogu se videti na svakom koraku pored puta koji vodi ka obližnjoj varoši.
Odavno se ovde nije čuo dečji plač, a po tvrdnji meštana i neće skoro. Najčudnije od svega jeste to što ova velika sirotinja leži na naslagama opala, jaspisa i ahata, poludragog kamenja koje meštani uzidavaju u kuće, vodenice i bunare, a može se naći i na svakoj njivi.
“Kažu da u našem selu kamenje nije obično i da je dosta vredno, a mi ga koristimo za zidanje”, priča meštanka baka Ana. “Dolazili su neki, kopali po njivama, odnosili zemlju na analize i zaključili da Bučumet leži na bogatstvu.
Zašto to do sada nije iskorišćeno, niko ne zna. Mislim da je to božja volja, ne da nam se da stanemo na zelenu granu. Neki ljudi kažu da im je ovo kamenje, kao prava amajlija, donelo veliku sreću.”
Blagoslov Svetog Save
U selu nisu naročito uzbuđeni što gaze po poludragom kamenju, kojeg ima na svakom koraku. “Moj deda je pre sto godina zidao bunare i stalno je tvrdio da se tehnika zidanja razlikuje kada se radi sa kamenom iz Bučumeta.
Govorio je da od običnog kamena ruke ispucaju i postanu grube, ali da su mu, kada bi koristio ovaj naš, lepe i nežne kao u gospodina”, priča vremešni Radoje i dodaje da se o velikom blagu u Bučumetu ispredaju razne legende.
“Po jednoj od njih, Sveti Sava je silazeći sa Radan planine, onako umoran i iscrpljen zastao u Bučumetu da malo predahne. Dok je tako sedeo, priđe jedna starica i pruži mu bokal hladne izvorske vode i meda da se okrepi. Zatečen njenom ljubaznošću svetac je izgovorio: ‘Selo vam se pozlatilo.’ Kako je rekao, tako je i bilo”, pripoveda Radoje.
Udade se sirota čobanica
Osim legende o Svetom Savi, sa bogatstvom u Bučumetu povezuje se još jedna interesantna priča.
Nekada davno, na Radan planini stado je čuvala Soka, devojka iz okoline Medveđe. Budući da nije imala miraza, njeni su je dali u čobanice, a ona je zbog toga mnogo tugovala.
Jedne noći usnila je čudan san: neki glas joj je kazao da ne plače, nego da ujutro ode u Bučumet i odatle uzme jedan kamen. Tako je i uradila, a pošto nije znala šta bi sa kamenom, uveče ga je stavila pored kreveta.
Ujutro, čim je ustala, nogom zapne za zavežljaj sa kamenom i začu zveket dukata. Nije prošlo ni nekoliko dana, a kroz planinu prođoše drvoseče. Njoj jedan zapade za oko i posle nekog vremena, zahvaljujući lepom mirazu, udala se za njega. Stalno je pominjala da svoj srećan brak duguje kamenu iz Bučumeta.
Kamen kao amajlija
Lovac Marko iz Beograda često je sa prijateljima boravio na Radan planini pa je jednom sišao do sela, uzeo nekoliko kamenčića i stavio ih u džep jer je negde čuo da donose sreću. “Kada sam stigao kući, žena je uzela da opere odelo, izvadila kamenčiće i stavila ih na policu u dnevnoj sobi.
Slučajno ili ne, posle nekog vremena desilo nam se nešto veoma lepo u porodici, događaj koji smo dugo iščekivali i već polako gubili nadu. Tek tada sam se setio kamenčića iz Bučumeta, možda su nam oni doneli tu veliku sreću. Kako bilo da bilo, postali su naša kućna amajlija…
OSTATAK TEKSTA MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BROJU
Dragana Gostiljac
