Uprkos tome što je pre trideset godina izgubio vid, Dragan je odličan automehaničar, vozi traktor, radi sa motornom testerom. Nije mu bilo lako, ali volja za životom dala mu je snage da živi kao sav normalan svet
Život se surovo poigrao sa Draganom Živkovićem Cinetom iz sela Grabovca kod Despotovca. Radio je kao autoprevoznik, izdržavao porodicu, a onda je imao nesreću u kojoj je izgubio vid. Za trenutak, život mu se srušio kao kula od karata.
“Teško se čovek suočava sa takvim tragedijama. Poželeo sam da umrem, mislio sam da slep čovek ne može da bude sposoban za život”, započinje svoju priču Dragan, koji se, kako kaže, u jednom trenutku trgao i shvatio da ne želi da ga kćerke upamte kao nekog ko se predao samosažaljenju. Rešio je da se bori, da pobedi svoj hendikep – i uspeo je u tome.
“Nisam više mogao da vozim, ali sam srećom odlično poznavao automobile. Evo već trideset godina ovako slep radim kao automehničar i još se nijednom nije desilo da sam nešto pogrešio. Mogu i sada da uradim kompletnu ‘generalku'”, ističe Cine ponosno.
Nisam želeo da budem invalid
Ne postoji automobil koji Dragan ne može da popravi. Nema mu nadaleko ravna i cela okolina Despotovca dolazi kod njega u radionicu.
“Najbitnija je podrška porodice, a ako čovek nešto od srca želi, to će mu se i ispuniti.
Sada mi je mnogo lakše nego kada sam počinjao jer mi u radnji pomaže jedanaestogodišnji unuk Uroš. Svaki motor poznajem u dušu i po zvuku odmah osetim šta ne valja i šta treba popraviti ili zameniti.
Kod slepih ljudi, ostala čula mnogo su izoštrenija. Ovaj posao mnogo mi znači jer se ne osećam kao invalid koji čeka tuđu pomoć”, iskren je Cine.
Za volanom traktora
Živkovići imaju imanje i stoku, a to zahteva mnogo rada i truda. Dragan često čisti štalu, sprema drva za zimu, očas posla ih iscepa, a neretko sedne i za traktor.
“Svi su u selu bili u šoku kada su me videli na traktoru. A šta sam drugo mogao kada je došlo vreme za oranje? Moja supruga Mirjana sedi za volanom, a ja menjam brzine. Ali sudbina je stvarno nepredvidljiva!
Pre nešto više od godinu dana doživeo sam infarkt, no ni tada se nisam obeshrabio jer je volja za životom veća od svake nevolje. Ipak, negde u dubini duše srećan sam jer nisam rođen slep.
Znam kako izgledaju trava, voda, brdo, automobil… Dok radim nešto u polju ili radionici, vrtim slike u glavi i moj mozak ih registruje kao stvarne prizore…
OSTATAK TEKSTA MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BROJU
Dragana Gostiljac
