Ni lekari, a ni najveći optimisti nisu verovali da će preživeti hiruršku intervenciju, ali eto njega opet u vinogradu, radi
Nije deda Miloju život bio lak. Ceo radni vek proveo je kao rudar u Senjskom rudniku. Njegove kolege su već davno pokojni, kako kaže, ali on se još drži.
“Proveo sam mučan i težak život. Verujte mi, živ sam dokaz da ne doživi stotu samo onaj ko je lepo živeo nego i onaj koji je muku mučio.
Mislim da je to zahvaljuući genetici jer su i sa majčine strane svi dugovečni. Ona je umrla u 98 godini. Mogu da kažem da me je zdravlje, uglavnom poslužilo i da do sada nisam imao nekih zdravstvenih problema. Jedino što me je zbog čestih detonacija u rudniku malo izdao sluh”, počinje ispovest ova neobična starina.
Teško je izabrati između dva zla
Nije nikada ni išao do lekara sve dok ga pre izvesnog vremena nije zaboleo stomak. Kad više nje mogao da trpi bolove, otišao je do Doma zdravlja. “Lekar mi je rekao da moram pod hitno na operaciju žučne kese. Rekao mi je da je to vrlo rizičan potez, zbog mojih godina, ali da veća opasnost po zdravlje predstoji ako to ne odradim.
Pristao sam bez oklevanja i operacija je urađena pod totalnom anestezijom, klasičnom metodom. Mnogi lekari nisu verovali u srećan ishod intervencije, a opet sa druge strane, žučna kesa samo što nije pukla. Ne zna se šta je veće zlo.
Posle su me obilazili, čudili se i govorili da sam pravi medicinski fenomen”, kaže naš sagovornik. Dodaje da je bio pravi miljenik u bolnici i da ga je osoblje pazilo “kao malo vode na dlanu”, a mnogobrojna porodica ga je svakodnevno posećivala.
Bio sam siguran da ću preživeti
Ističe da se nije plašio operacije jer je verovao u sebe i znao da će on to da prebrodi. “Brzo sam se probudio iz anestezije, a čini mi se da sam još brže izašao svojoj kući. To sam jedva dočekao. Malo sam ležao, odmarao se i uglavnom gledao televiziju, naročito fudbal.
Međutim, moja najveća ljubav je vinograd. Istina je da ga održava moj sin, ali eto, čim mi se vratilo malo snage, odšetao sam da vidim kako napreduje grožđe”, priča deda Miloje i dodaje kako je porodica najvažnija. “Oni su meni sve, moja najveća radost i blago.
Verujem da mi je upravo njihova ljubav pomogla da sve izdžim i što pre izađem iz bolnice. Srećan sam što sam opet na nogama, doduše ne smem da radim kao pre, ali neću ni da lenstvujem. Dovoljno mi je to što odšetam do vinograda i napunim dušu tom milinom. Verujte, dok sam bio u bolnici, želeo sam samo da opet na nogama odem do vinograda, i kao što vidite, želja mi se ostvarila”…
Dragana Gostiljac
Ostatak teksta možete d apročitate u novom broju…
