Antičkih ezoteristi veoma su cenili ovu biljku verujući da “isceljuje” auru i pokreće telepatiju
Mnoge se legende ispredaju o ovoj biljci a po jednoj od njih, prelepi cvet nastao je od suza grčke boginje Iris, glasnice Zevsa, koja je napustila Olimp da ljudima izdaje božanske naredbe i štiti ih od nevolje.
Jednoga dana posmatrala je borbu sunca i kišnih oblaka na nebu. Sa prvim kapima tople kiše, pojavila se duga što je u boginji pokrenulo snažne emocije pa je zaplakala.
Čim su njene radosnice pale na tlo, iznikla je stabljika sa dva cveta – belim i ljubičastim.
Fascinirana dugom, Iris odluči da ljudima podari energetski štit, auru (raznobojnu poput duge) koja će ih čuvati od nesreće i bolesti, ali im dati i određene moći, a ukoliko se kojim slučajem ošteti, iceliće je ovaj cvet.
Amajlija za pokretanje telepatije
Antički pisci, poput Teofrasta, Nikandara i Plinija, zabeležili su da je perunika bila vrlo cenjena u tadašnjoj medicini, naročito pasta spravljena od ovog cveta, čiji je intenzivni miris podsticao vančulne sposobnosti.
Sa tim ciljem ezoteristi i danas izvode ovaj ritual: u noći punog meseca pažljivo se iskopaju tri stabljike ljubičaste perunike s cvetom i korenom, uzdignu se prema mesecu, a nakon toga tri puta se izgovori: “Iris ima moći koje će meni dobro doći da ostvarim želju svoju i primim energiju tvoju”.
Stabljike se potom unose u kuću i pod svetlošću devet srebrnih sveća od korena se odvajaju drškice sa cvetom. Lukovica se lagano prstima truni na parče ljubičastog platna i ostavi da se suši, a cvetovi se poređaju u praznu čašu i ostave pored prozora.
Posle 15 dana, zapali se devet srebrnih cveća i na tkaninu gde se sušila lukovica istruni još tri cveta perunike, uz izgovaranje bajalice. Zatim se tkanina sa sadržajem preklopi u trougao i sa svih strana opšije ljubičastim koncem.
Amajlija se uvek nosi uza se, u nekom medaljonu ili zakačena na neki deo odeće. Za one koji meditiraju, savetuje se da naprave tri ovakva talismana i drže ih ispred ili oko sebe, dok se relaksiraju.
(Odlomak iz knjige Jasne Jojić “Magija biljaka – i lek i amajlija 1“)
