Da bi sagradio fabriku za preradu kože, Vuk je skrenuo korito potoka na kom su vile gasile žeđ, iako su ga meštani upozoravali da to ne čini. Ubrzo ga je stigla kazna, a nastradali su i svi koji su nakon njega upravljali kožarom
Među meštanima zaseoka Planinica, na ulasku u Kostolac, kao i po okolnim mestima, kruži priča da je stara kožara u njihovom kraju ukleta, te da će nesreća zadesiti svakog ko u nju kroči.
Naime, kada je početkom prošlog veka lokalni bogataš Vuk odlučio da skrene korito seoskog potoka da bi sagradio kožaru, ni slutio nije da će time natovariti sebi veliku nesreću. Pričalo se da je taj potok bio omiljeno stecište vila koje su sa njega pile vodu.
Bogatio se na tuđoj muci
Boraveći u Austriji, Vuk je došao na ideju da u svom selu sagradi kožaru kakvu do tada niko nije imao. Pošto mu je za fabriku bila neophodna i voda, odlučio je da skrene korito potoka koji je tekao blizu njegovog imanja. Uzalud su ga meštani molili da to ne čini, da je to sveto mesto na kojem se vile okupljaju i gase žeđ. Nije hteo ni da čuje, pa je nastavio sa radovima, a majstore je doveo čak iz inostranstva.
Za kožaru su koristili najkvalitetnije drvo, a sirotinja iz okolnih sela utrkivala se ko će prvi da se zaposli i u fabrici zaradi neki dinar. Baka XZorkaX kaže da je njen deda uspeo da dobije posao kod Vuka.
“Radila je kožara i dan i noć, pričalo se da su gazdi pare udarile u glavu, te da je zakidao ljudima na vagi, pa su mnogi odlazili nezadovoljni, proklinjući Vuka.
Nisu bolje prolazili ni oni što su kod njega radili, ali nisu imali izbora, pa su ćutali i trpeli. Dok je sirotinja argatovala u kožari, Vukovi sinovi putovali su po svetu i provodili se. Već tada su ljudi po selu govorili da će sve to na veliko zlo izaći, a ubrzo su se uverili da su bili u pravu”, priča Zorka.
Smrt nedužnog radnika
Nije Vuku bilo dovoljno to što je zarađivao u kožari, već je krenuo da otima imanje od rođenog brata. Navodno, baš mu je njegova njiva pored fabrike bila potrebna za sušenje koža. Što je najgore, nije hteo bratu ni jedan jedini dukat da plati, već ga je proglasio ludim i oteo mu sve što je imao. Sve je to narod video, ali mu niko na put nije smeo stati.
Vuk je ubrzo počeo da se kocka, pije, menjao je žene, iako je bio oženjen. No, jedno veče, kako se priča po Kostolcu, ukazala mu se vila i rekla da se silno ogrešio kada je potok izmestio i brata u ludnicu oterao, pa da hitno svoje greške ispravi, jer će ga u suprotnom veliko zlo snaći. Međutim, u Vuka kao da je sam đavo ušao, počeo je još više da kinji zaposlene.
Jednom u besu udari momka koji je radio kod njega, a ovaj pade na mašine i ubrzo umre od zadobijenih povreda. Tada su počele velike Vukove muke. San mu nije dolazio na oči, posao poče da slabi, a u kuću stigoše nesloga i bolesti .
Kakav otac, takav sin
Jedan od Vukovih sinova Vasilije, pošto je završio školovanje u Beču, vrati se u rodni kraj sa suprugom Štefikom, a otac mu je prepisao kožaru kao i veći deo imanja. Mlada snaha bila je veoma zle naravi, a prema svekru se ponašala kao prema najamniku, pa je ovaj uskoro postao sluga u sopstvenoj kući.
Jednog dana našli su ga obešenog pored potoka, a po selu se pričalo da su ga u smrt odvele žedne vile. Vasilije je krenuo očevim stopama, a nedaleko od drvene kožare, sazidao je novu, veliku fabriku i to pred sam Drugi svetski rat. Posao je išao dobro, čak i dok se ratovalo, sve zahvaljujući Vasilijevoj ženi Nemici.
Govorilo se čak da su se u kožari održavali sastanci na kojima su planirana ubistva viđenijih ljudi iz sela. “U to vreme radila sam u kožari. Vasilije je bio pravi mučitelj, ali nismo imali kud. Kakav otac, takav sin, a žena mu još gora. Nismo im dobro mislili, a ubrzo se i videlo da je bog čuo naše kletve.
Jednog dana Vasilijev najmladji sin upao je u veliko korito sa vrelom vodom u kome se štavila koža, i u velikim mukama umro pre nego što su uspeli da ga izvuku”, priča baka Zorka. Po završetku rata, Vasiliju su oduzeli kožaru, a žena mu je pobegla sa dukatima u Austriju i nakada se više nije vratila.
Nesreća stiže svakog upravnika
Kožaru je preuzela zadruga, a prvi upravnik bio je Živojin iz obližnjeg sela. Svi su ga voleli jer je bio dobar i pošten čovek. Često je noću ostajao da radi, pa je tako jednom čuo neke glasove, korake i škripu vrata. Pomislio je da su u pitanju lopovi, ali pošto je obišao celu zgradu i nije primetio ništa sumnjivo, mislio je da mu se priviđa od umora.
Otišao je da spava, ali sutradan nije mogao da ustane – bio je potpuno nepokretan. Uzalud su ga nosili u banje i obilazili lekare, leka mu nije bilo. Nakon što se Živojin razboleo, svi su bili ubeđeni da je kožara ukleta, i da se od nje niko više ovajditi neće. Ubrzo se pokazalo koliko su bili u pravu. Naime, posle Živojina na mesto upravnika došla je Vida, kćerka nekog učitelja iz Beograda.
I za nju su govorili da je dobra, da je radnici vole, ali činilo se kao da krije neku tugu u očima. Stanovala je na spratu kožare, u lepoj sobici. Kada je stigla u selo, meštani su joj ispričali da nekadašnji vlasnik Vasilije teško živi, da se propio, pa je ona krišom odlazila do njega i nosila mu hranu. Međutim, jednog dana, otišla je do železničke pruge i bacila se pod voz…
Dragana Gostiljac
NASTAVAK TEKSTA MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BROJU
