Tokom višegodišnjeg istraživanja Homolja i Timočke Krajine, Saša je prikupio neverovatne priče koje je pretočio u knjigu ”Najveće tajne i misterije Srbije”. Kaže da se nepoznatog ne treba plašiti i da verovanje u magiju na neke ljude deluje blagotvorno, dok u drugima budi mračnu stranu
”Najveće tajne i misterije Srbije” naziv je knjige o neobičnim fenomenima, a autentične priče zabeležio je novinar Saša Ignjatović. ”Više od dve godine putovao sam Srbijom i prikupljao svedočanstva o misterijama koje se događaju tu, takoreći iza ugla. Novinarski putevi odveli su me na drugu stranu, ali čudnovate storije prosto su se ‘lepile’ za mene.
Odlučio sam da ih zapišem i objavim kako bih ljudima poslao poruku da se nepoznatog ne treba bojati, jer je često naš strah samo posledica neznanja i neobaveštenosti. Naravno, ni sam nisam prestao da se plašim nekih pojava i čudnovatih događaja, ali učim da nas strah uglavnom sputava u razumevanju sveta oko nas.”
Kažu da je istočna Srbija epicentar neobjašnjivih fenomena.
Činjenica je da vlaška magija privlači najviše pažnje, za nju se zna i van naših granica, a često je navođena i kao uzrok strašnih događaja, poput zločina u Jabukovcu. Dugo sam istraživao Homolje i Timočku krajinu, gde je ova magija navodno najsnažnija. Ipak, moje priče iz Homolja više su posvećene istinskim misterijama i neobjašnjivim pojavama, nego samoj magiji.
Šta mislite – može li magija da pomogne ostvarenju nekih ciljeva?
Kroz iskustvo koje sam stekao tokom susreta sa žiteljima Homolja, shvatio sam da je najvažnije ono u šta ljudi veruju. Ne znam odgovor na pitanje da li magija zaista ”radi” i da li je, kao što se priča, jača i od čuvene vudu magije, ali znam da verovanje u njene moći kod ljudi pokreće posebne duhovne i fizičke procese koji na neke deluju blagotvorno, dok u drugima bude mračnu stranu. Tajna delovanja magije se, kao što uvek i jeste, nalazi u našoj duši.
Da li ste, tokom rada na knjizi, doživeli neke situacije zbog kojih se ”ledi krv u žilama”?
Bio sam u nekoliko potencijalno opasnih situacija, kao što je, na primer, misteriozni noćni zemljotres nedaleko od sela Maletina, podno Đuniskih visova, na putu koji prolazi pored Južne Morave. Čuo sam priče da meštani ne vole noću da prolaze tim putem, jer se na njemu dešavaju čudne stvari, pa sam otišao da se lično u to uverim.
Našao sam se tamo nešto pred ponoć, prilično skeptičan prema njihovim pričama. Iznenada, tlo pod mojim nogama snažno se zaljuljalo, a zastrašujući zvuk planine koja kao da se rušila zatutnjao mi je u ušima. Čuo sam besno pljuskanje vode, kao da neke velike kamene gromade padaju u vodu. Nemoćan da uradim bilo šta, čekao sam da me zemlja proguta ili da me pogodi neka velika stena.
Posle nekog vremena, ni sad ne umem da procenim koliko je tačno prošlo, tutnjava je prestala a zemlja se pod mojim nogama smirila. Neki geolozi su mi kasnije objašnjavali da je reč o prirodnom fenomenu čiji je uzrok tok podzemnih voda koje se poput mreže protežu ispod jugoistočne Srbije, ali čak i da je tako, doživljaj nije bio ništa manje zastrašujući.
Da li ste bili u prilici da vam neko ”proriče sudbinu”?
Nekoliko puta sreo sam se sa navodnim prorocima i čitačima sudbine ”na glasu”, ali meni barem nisu dokazali svoju reputaciju. S druge strane, imao sam neverovatno iskustvo sa čovekom koji nije imao nikakve pretenzije da sebe svrsta u grupu proroka, a opet upravo on mi je dokazao da moć prekognicije, ili predviđanja budućih događaja, možda zaista postoji. Naš neobični susret i njegov uticaj na moj život opisani su u jednoj od priča u ovoj knjizi.
Imate li amajliju?
Imam brojanicu koju sam dobio u manastiru Grgeteg na Fruškoj gori i od koje ne volim da se odvajam. Ne smatram je amajlijom, već razumnom potrebom da uz sebe imam predmet koji će me u svakom momentu podsećati da smo Božja deca i da neko uvek bdi nad nama.
Verujete li da je sudbina svakog od nas unapred zapisana?
Verujem u onaj princip da je sudbina reka koja nas svojim koritom vodi od izvora do ušća, ali da tokom tog puta ipak mi sami upravljamo svojim brodom, tražimo mirnu vodu da njome plovimo, izbegavamo brzake i tesnace. Držati sopstvenu sudbinu u svojim rukama je večita želja, ali malo ljudi shvata kakva je to odgovornost.
Tokom rada na knjizi verovatno ste se susreli i sa fenomenom zagrobnog života.
Sakupio sam dosta svedočanstava ljudi koji tvrde da su bili ”na drugoj strani”. U ovoj knjizi nisam se bavio njima, jer mislim da ta tema zaslužuje posebnu knjigu. Meni, kao profesionalnom skeptiku, najintersantnija je činjenica da su ta iskustva veoma slična svuda u svetu. Voleo bih da znam odgovor na pitanje da li je reč o nekoj vrsti masovne halucinacije, izazvanoj predznanjem o sličnim ikustvima iz prošlosti, ili je reč o istinskom astralnom fenomenu. A ako pričamo o vampirima, priznajem da nisam imao priliku da sretnem nekog od njih. Ali, nikad nije kasno…
Da li ste vi lično imali neko paranormalno iskustvo, osećaj ”već viđenog”?
”Već viđeno” je fenomen koji mi se događa barem jednom godišnje. Neka iskustva su manje, neka više intenzivna, a jedno od najsnažnijih opisao sam u knjizi. Istinski sam fasciniran tim dežavi fenomenom i smatram da će njegovo razjašnjenje, ako do njega ikada dođe, sasvim izmeniti našte stavove o prostoru i vremenu, a time i o suštini života.
Kad je reč o paranormalnim iskustvima, doživeo sam mnogo neobjašnjivih situacija, pa ako se one mogu smatrati iskustvima s druge strane normalnog, eto – puna ih je ova knjiga.
U kojim situacijama se oslanjate na instinkt, iako vam razum govori da postupite suprotno?
Novinarstvo kao profesija traži ljude s dobrom intuicijom. Za mene, to je blagoslov dobre moći zapažanja s kojom sam rođen. S mogućnošću da primetim sitnice koje drugima promiču. S druge strane, često od drveta ne vidim šumu, pa osim u profesionalnom smislu nisam od nje imao mnogo koristi. Mislim da je tome kriva i moja preterana vera u ljude i njihove dobre namere. A instinkt me je mnogo puta izvukao iz nezgodnih situacija. Kako naši ljudi kažu, umem da namirišem nevolju.
Umete li da prepoznate energetske vampire u svom okruženju?
To mi je poslednjih godina postao jedan od ključnih životnih zadataka. Da u svom okruženju izbegnem ljude koji mi kradu energiju i šire negativne vibracije. Nažalost, posao kojim se bavim ne daje mi mogućnost da taj zadatak uspešno obavim, ali svoje slobodno vreme posvećujem isključivo ljudima s kojima razmenjujem pozitivnu energiju. To je jedini spas od ludila kojim smo okruženi.
Koji je vaš životni moto?
Ima ih mnogo. Barem onih za koje se trudim da ih se pridržavam: ‘živi i pusti druge da žive’; ‘ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čine tebi’; ‘ko ako ne ja, kad ako ne sad’; ‘ljudski život čini deset odsto onoga što mu se događa i 90 odsto načina na koji na to gleda’; ‘nema srećnog kraja, srećno je samo trajanje’. Ipak, ako moram da odaberam jedan, onda je to ono staro, pomalo naivno verovanje da se dobro dobrim vraća. Konačno, priznajem da mi se veoma sviđa mudrost iz stripa ”Alan Ford” koja kaže ‘bolje je živeti 100 godina kao milioner nego 7 dana kao siromah’. Šteta što tu misteriju još nisam uspešno rešio…
Eva Čubrović
