Mostarac Franjo Mikelić doživeo je u detinjstvu veliku traumu i od tada nije oka sklopio jer se plaši da se neće probuditi. Uprkos tome, nikada se nije osećao umorno, mada je radio najteže fizičke poslove
U medicinskim leksikonima može se pronaći opis retke bolesti čiji je glavni simptom potpuni nedostatak sna, a njen glavni uzrok je poremećaj u moždanim strukturama. No, sedamdesetpetogodišnji mostarski penzioner Franjo Mikulić fizički je potpuno zdrav, ali nije spavao gotovo sedam decenija, i to zbog straha da se neće probuditi!
Zanemeo od straha
Trauma koju je doživeo kao sasvim mali dečak ostavila je traga na njegovoj psihi i Franjo jednostavno ne želi da spava. Naime, za vreme Drugog svetskog rata odšetao je u šumu da bi video vojsku, ali radoznalost je dečaka skupo koštala: nedaleko od njega odjeknula je eksplozija minobacača a on se toliko uplašio da je izgubio moć govora.
”Otrčao sam kući kao bez duše, jurio sam kao zec dok nisam stigao do naše kolibe na vrhu brda. Majka se prestravila kad me je videla, drhtao sam kao prut, a nisam mogao da joj kažem šta mi se desilo, jednostavno sam zanemeo. Te noći nisam spavao, niti sam ikada više sklopio oči”, priča Franjo koji je ponovo počeo da govori tek posle tri godine.
Njegova majka godinama je obilazila doktore da bi našla leka za nesanicu svoga sina, ali uzalud, on je jednostavno odbijao da spava. Dok su drugi bili u carstvu snova, on se igrao, da bi posle nekog vremena otkrio zanimaciju koja ga i dan-danas održava budnim.
”U početku sam gledao kroz prozor i stražario da vukovi ne bi prišli štali, ali kasnije sam počeo da brojim i računam. Prvo sam to činio sa hiljadama, pa sa stotinama i na kraju sam umeo da baratam deseticama i drugim brojevim. Što je više nula, to lakše računam, a kada sam krenuo u školu, bolje sam znao matematiku nego učiteljica. Danas, za nekoliko sekundi, na osnovu datuma rođenja, mogu da otkrijem kog je dana neka osoba rođena”, pripoveda ovaj zanimljivi čovek koji je uprkos tome što ne spava zdrav kao dren.
Brojevi ga održavaju budnim
Neverovatno je to što Franjo, iako decenijama ne spava, nikada nije umoran.
”Ne znam šta znači sanjati. Legnem i pokrijem se da odmorim telo i sve vreme računam. Naučio sam da živim ovako i žao mi je ljudi koji vreme gube spavajući. Terali su me lekaru i nudili mi kojekakve praškove za spavanje, ali ne želim da uzimam lekove. Bojim se da bi me san prevario i da se nikad više ne bih probudio. Volim što sam ovakav i tako ću nastaviti dok sam živ. Noću drugujem sa brojevima i u miru razmišljam o čemu god hoću”, kazuje naš sagovornik koji je celog života radio teške fizičke poslove.
U Nemačkoj je rintao na gradilištu, kopao je i slagao cigle od jutra do mraka, a uveče, dok su njegove kolege čvrsto spavale, ležao je u mraku i računao. Zasluženu penziju zaradio je u fizikališući u mostarskoj fabrici duvana, gde su ga kolege mnogo volele i poštovale. Njegova naklonost bila je velika privilegija, svojim prijateljima bio je svojevrstan ”budilnik” pa nikada nisu kasnili na posao. I danas ustaje iz kreveta u pet ujutro, posedi, popije kafu, pa izađe da uhvati malo svežeg vazduha. Dok šeta, pucketa prstima, a to znači da se udubio u računanje. Svi u Mostaru znaju za Franju Mikelića, ovaj neobični čovek veoma je omiljen među svojim sugrađanima koji ga smatraju zaštitnim znakom grada pod Veležom.
