Iako je prekriveno bujnim rastinjem, na ostrvu Envaitenet nema ni jedne jedine životinje, a misteriozni nestanci domorodaca, doseljenika i članova naučnih ekspedicija do danas su ostali misterija
Na velikom slanom jezeru Turkana u Keniji (nekada Rudolfovo jezero), četvrtom po veličini u svetu, nalazi se maleno ostrvo Envaitenet, čiji naziv u prevodu s jezika afričkog plemena Elmolo znači ”nepovrat”. Već nekoliko vekova je nenaseljeno uprkos prirodnim blagodetima, a lokalno stanovništvo jezerskog priobalja ne želi čak ni da kroči na njegovo tle verujući da je ukleto. Razlog za takvu njihovu odluku može se smatrati opravdanim, s obzirom na brojne domorodačke legende i nekoliko pisanih svedočanstva u vezi sa neobjašnjivim događajima na ovom svojevrsnom dragulju prirode.
Jezivi zvuci u noći mladog meseca
Ukleto ostrvo i ljudi koji po stupanju na njegovo tle neobjašnjivo nestaju prvi put se pominje u spisima iz 1635. godine. Prema tim podacima, Envaitenet je krajem 16. veka naselilo nekoliko domorodačkih porodica, čije su naseobine nicale velikom brzinom sred prelepog prirodnog okruženja. Istina, po samom dolasku doseljenike je veoma začudila neobična okolnost – na ostrvu, naime, nije bilo životinjskog sveta – samo bujno rastinje jarkih smargadnih nijansi i mrko kamenje.
Pritom, zvuci, koje su ostrvljani slušali svake noći u vreme mladog meseca, bili su zapravo jezivi krici koji su se smenjivali s otegnutim jecajima i obično su trajali od nekoliko minuta do jednog sata. Narednih godina pojedini delovi ostrva postali su nedostupni za ljude: polomljene grane, koje su isprepletene ležale pored drveća, s vremenom su očvrsle poput kamena, zauvek preprečivši znatiželjnicima prilaz.
Neobjašnjive nesreće
Međutim, od svega što se pominje u spisima iz 17. veka, najstrašniji su opisi posledica susreta sa priviđenjima koja su se žiteljima sela često javljala noću u obliku bićâ sablasnog čovekolikog izgleda, nakon čega bi nesrećnici zapadali u stanje svesti slično transu.
Žrtve sablasti potom su satima nepomično ležale na zemlji, a nakon ”buđenja” svakoj od njih dogodila bi se nekakva nesreća: neobjašnjivo su zadobijali teške povrede, postajali bogalji, umirali od trovanja ribom koju su dotada jeli nebrojeno puta, ili od sepse usled bezazlenih posekotina, davili se u mirnom jezeru, iako su bili vrsni plivači… Neki od njih dugo su potom osećali nepodnošljiv bol u mišićima, jaku glavobolju, gađenje prema hrani i često su gubili vid. Deca su nestajala pred očima svojih majki i nikada nisu pronađena, a žene su rađale bebe-nakaze koje bi ubrzo umirale i čija bi se tela, bez obzira na tropsku klimu, mumificirala već za nekoliko sati.
Fušova ekspedicija
Prvi misteriozni slučaj, o kojem postoji dokumentacija u arhivama lokalne policije, zabeležen je 1935. godine. U to vreme na jezeru je boravila etnografska ekspedicija koja je proučavala običaje i život plemena Elmolo. Predvodio ju je engleski istraživač Vilijam Fuš, naročito zainteresovan za ukleto mesto, po čijem naređenju su na ostrvo poslata dva člana – Majkl Šeflis i Brajan Dajson.
Nekoliko dana sve je bilo uobičajeno: svake večeri njih dvojica javljali su se kolegama u dogovoreno vreme svetlosnim signalima, ali poruke su odjednom prestale da stižu. Fuš i ekipa bili su veoma zabrinuti zbog neobično dugog odsustva svojih prijatelja, o kojima dve nedelje nisu dobili ni jednu jedinu informaciju, pa su se još trojica članova ekspedicije uputila u potragu za njima. Kada su stigli, užasnuto su konstatovali da o boravku Šeflisa i Dajsona na ostrvu ne postoji ni najmanji trag. Štaviše – nije bilo naznaka o tome da su tamo uopšte boravili ljudi!
Domorodačka legenda
Tek tada je Fušu postalo jasno da ima nešto u legendi koju su mu ispričali domorici. Nekada davno, nekoliko porodica iz plemena Elmolo odlučilo je da na ostrvu potraži utočište od napada susednih ratobornih nomada. Ubrzo po dolasku, novopridošli ostrvljani sagradili su sela, bavili se lovom i ribolovom, i često posećivali stara prebivališta radi razmene svoje robe za kožu i mleko. Život je izvesno vreme tekako sasvim uobičajeno, a novonaseljeno stanovništvo ispočetka su čak povremeno posećivali rođaci. Međutim, s vremenom su se rođačke posete proredile, a ostrvljani su se sve manje pojavljivali na drugoj obali, da bi najednom sasvim prestali da dolaze.
Naslućujući da se na ostrvu događa nešto čudno, stanovnici obližnjeg priobalnog zaseoka Loinglani splavom su se uputili na Envaitenet u izvidnicu. Stigavši tamo, bili su zaprepašćeni – dočekali su ih potpuno pusta sela, ugašena ognjišta i truli ostaci hrane. U praznim kolibama sve je bilo na svom mestu, ništa nije ukazivalo na tragove borbe ili hitnu evakuaciju žitelja: po ćoškovima koliba nalazili su se netaknuti lukovi i strele, posuđe i odeća. Gde li je nestalo više od tridesetoro ljudi? Pitanje je do dana današnjeg ostalo bez odgovora, i od tada više niko nije hteo ni da kroči na ostrvo, a kamoli da ga nastani, ne želeći da izaziva sudbinu.
Niko se ne usuđuje da razreši misteriju
Uprkos svemu što je čuo od meštana, Fuš je bio odlučan u nameri da razreši misteriju tragičnog nestanka svojih prijatelja. Iz obližnjeg grada Marsabita lokalnim vlastima ubrzo je ustupljen avion koji je nekoliko dana nadletao ostrvo. Vođa ekspedicije obećao je veliku novčanu nagradu onome ko donese bilo kakve vesti o nestalim članovima ekspedicije, pa je na Evaitenet uskoro pristiglo više od dve stotine lokalaca koji su doslovno prevrnuli svaki kamen. Međutim, niko od njih nije pronašao nijedan trag koji bi bar donekle bacio svetlo na uzrok nestanka članova ekipe.
Sva ova ”čudesa” vekovima su onespokojavala pripadnike plemena Elmolo, koji su se, prestrašeni jezivim pričama, sa obala jezera selili u šume kako bi bili što dalje od ostrva, a devedesetih godina prošlog veka, slušajući neverovatna svedočanstva o ”ukletom ostrvu” i misterioznom iščezavanju ljudi, tamo su se uputile dve privatne ekspedicije iz Holandije i Nemačke.
Obe su, međutim, nestale bez traga, i to su bili poslednji pokušaji razrešenja misterije Envaiteneta, ”ostrva nepovrata”, koje i dan-danas budi radoznalost i uzburkava duhove.
Misteriozni požari
Postoje i zabeleške o misterioznim požarima na ostrvu nastalim usled izlivanja lave koja je ponekad neobjašnjivo izbijala iz skrivenog kratera i slivala se niz litice strmih stena ostavljajući za sobom zgarišta i pustoš. Takođe, u istim pisanim izvorima pominju se i hodnici koji su sezali duboko u utrobu zemlje gde je, prema predanju, živeo džin Ut Usumu Tong Duraj, koji je bljuvao vatru i izazivao epidemije smrtonosnih bolesti.
Avetinjski grad
Ako je verovati pričama Elmola, neposredno uz ostrvo s vremena na vreme iz magle se izdizao grad čije su zidine i kule blistale u pomrčini obasjavajući noćno nebo nad Envaitenetom, da bi se potom spuštao na zemlju. Prizor je podsećao na pregršt dragulja u jarkim duginim bojama, razbacanih po zvezdanom horizontu. Govori se da je iz grada dopirao čudan pulsirajući zvuk – nalik na pogrebnu pesmu koja bi počinjala nežnim melodijama da bi se zatim pretvorila u jarosni krik izazivajući mentalnu konfuziju.
