Mnogi ne veruju u priče o jezivim noćnim stvorenjima koja noću lutaju u potrazi za ljudskom krvlju. Međutim, neki se kunu da su imali bliske susrete sa njima, a jedan od njih je ugledni domaćin iz sela Pokrovenik
U zabitim staroplaninskim selima do današnjih dana održali su se mnogi magijski rituali koje stanovnici ovog kraja upražnjavaju da bi se zaštitili od vampira.
Jedan od najmorbidnijih koji se i danas praktikuje jeste zabijanje igle u pokojnikovu petu – da se ne bi povampirio.
Plaše se meštani, jer svako malo neko od njih u gluvo doba noći ugleda spodobu mrtvački bledog lica, sa velikim očnjacima, ali se plaše da o tome javno pričaju.
U selima podno Stare planine sa strahopoštovanjem se govori o natprirodnim silama. Na pomen nečastivog, mnogi se brane magijskim rečima “pu, pu, sotono u vodu”. Neki veruju u razne spodobe, neki se samo smeju na priče koje se ispredaju po kraju, ali ono što je pre šest meseci doživeo ugledni domaćina iz sela Pokrovenik, nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Dvometraš u crnom odelu
Naš sagovornik nije želeo da mu se pominje ime jer će se, kako kaže, ljudi sprdati sa njim, ali uzbuđeno prepričava susret sa jezivim stvorenjem, u gluvo doba noći, po mesečini.
“Celog života slušao sam priče od starijih, pradede, dede i roditelja, o vampirima koji u gluvo doba presreću nesrećnike i napadaju ih u nekoj zabiti. Nisam kukavica, uvek kažem da se treba plašiti živih, a ne mrtvih, međutim, promenio sam mišljenje nakon ovog užasnog doživljaja.
Obavljao sam neki posao u gradu pa sam se zadržao i nisam mogao da nađem prevoz do našeg sela, već samo do Koprivštica, mesta koje je nekoliko kilometara udaljeno od Pokrovenika, pa sam se odatle kući uputio pešice.
Iako je bio mrkli mrak, odlučio sam da idem prečicom, po šumskom putu, jer sam taj deo poznavao kao svoj džep. Na otprilike kilometar od sela, ugledao sam čoveka u crnom odelu, visokog sigurno dva metra. Išao je čas ispred, čas iza mene”, seća se domaćin iz Pokrovenika.
Petlovi oterali nečastivog
Čoveku su se noge presekle, a jeza mu je prolazila kičmom.
“Smogao sam snage da ga pitam kojim dobrom i kuda se uputio ovo doba noći u ovoj nedođiji. Međutim, on nije ni reč progovorio. Tada sam se setio saveta mojih starih da kada dođeš u takvu situaciju, treba samo da nastaviš putem kojim si krenuo i da se ponašaš kao da se ništa ne dešava.
Tako sam i postupio, iako sam bio prestravljen. Na nekih petsto metara od sela, oglasili su se petlovi, a spodoba je u istom trenuku netragom nestala. Kući sam stigao u dva sata ujutru, i trebalo mi je tri dana da sredim utiske. Nisam hteo da pričam mnogo o tome, jednostavno ni danas nemam objašnjenje za to šta se desilo.
Da li je to bila samo neka moja halucinacija jer kad putuješ sam u gluvo doba po nedođiji, čoveku se svašta priviđa, ili je to zaista bio nečastivi. Nisam pametan”, završava svoju priču domaćin iz Pokrovenika, koji se zarekao da nikada više neće putovati noću.
Kada se pokojnik povampiri
Dragoljub Zlatković, istraživač tradicionalne kulture pirotskog kraja koji gotovo četiri i po decenija beleži i čuva od zaborava narodno blago i umotvorine iz ovog kraja, objašnjava poreklo priča o vampirima, ali kaže da, kako nestaje stanovništvo na Staroj planini, ima sve manje priča o neprirodnim silama i vampirima.
“Ljudi iz ovog kraja veruju u natprirodne sile zbog čega praktikuju razne magijske rituale da bi se odbranili od njih, ili pak uneli u život blagostanje. Verovalo se da zmajevi brane područje od ala koje privlače gradonosne oblake i uništavaju letinu.
Ukoliko čovek nije upokojen kako valja, prvih četrdeset dana nakon smrti prikazuje se rodbini i ostalim meštanima. On, kako se smatra, pije krv ljudima, a neki tvrde da i dalje nastavlja da živi sa svojom ženom ili odlazi u neko drugo selo da radi kao kasapin”, pripoveda Zlatković.
Zavetni krstovi
Prema predanjima, na mestima gde su se dogodile velike nesreće i masovne pogibije, ponekad i u ?klancima, sotonina vojska pojavljuje se u raznim oblicima.
“Mogu da se prikažu u obliku jareta, belog konja, petla, prelepe dugokose devojke ili žene u košulji sa detetom u naručju, muškarca koji nepomično stoji.
Čuvena je priča o jaretu koje je išlo ispred konjanika, a on ga uzeo i stavio na konja, a onda ono poče da se krevelji, pa ga je čovek bacio. Takva su mesta na Staroj planini Koprivštički krst, gde su podignuti zavetni krstovi i ‘zavetni gaj’, odnosno više takozvanih ‘zapisa – hrastova’, pa mesto Klisura u blizini manastira u selu Rsovci ka Rsovcima…”
Marko Veljković
OSTATAK TEKSTA MOŽETE DA PROČITATE U NOVOM BROJU
