U mnogim zemljama postoji divna tradicija – nošenje burme nakon venčanja. Ovaj lep gest ima zanimljivu viševekovnu tradiciju
Priča o burmi kreće još iz drevnog Egipta. Običaj je bio da se venčani prsten nosi na domalom prstu leve ruke. Razlog tome je što su egipatski lekari verovali da od levog dlana kreće važna arterija koja vodi do srca, svojevrsni “ljubavni nerv”.
Kod nekih naroda, poput Izraelaca, običaj je bio da se venčani prsten nosi na trećem prstu desnog stopala. Kasnije je ovaj običaj modifikovan, pa je vladar neke zemlje određivao na kom prstu treba nositi venčani prsten.
Negde u srednjem veku – kod katolika i protestanata ustalio se običaj da se burma nosi na domalom prstu leve ruke, dok se kod pravoslavaca venčani prsten nosi na domalom prstu desne ruke.
Leva ili desna ruka
Običaj nošenja burme na levoj ruci verovatno je nasleđen od Egipćana. Kasnije su ga preuzeli Rimljani, a s pojavom hrišćanstva – i katolici. Postoji jedna interesntna priča o tome zašto se u hrišćanstvu zadržao običaj da se burma stavlja na domali prst. Naime, izgovarajjući reči „U ime Oca i Sina i Svetoga duha”, mladoženja prstenom dodiruje mladin palac, kažiprst i srednji prst, a onda ga uz “amin” stavlja na domali. Otad i mlada i mladoženja nose burme.
Pravoslavni narod nosi burmu na desnoj ruci zbog verovanja da je desna ruka ta koja sve podržava. Naime, prema verovanju, na desnom ramenu sedi anđeo čuvar, a na levom – đavolak koji ljude dovodi u iskušenje. Zato u pravoslavlju veruju da nošenje burme na levoj ruci može odvesti čoveka u iskušenje i potragu za drugim partnerom. Pravo da nose burmu na levoj ruci imaju samo udovice.
U islamu – burme nemaju nikakav značaj, dok nakit i neke druge vrednosti imaju svoje mesto u braku.
Stara pravila
Postoje neka verovanja o samom činu venčanja i burmama. Običaj je da burme budu nove, a ne nasleđene od nekog iz porodice. Smatra se da je loš znak ako neko od supružnika izgubi burmu, jer to najavljuje skori bračni krah. Venčani prsten ne treba davati nikome da ga proba, jer na taj način može ukrasti “bračnu sreću”. Ukliko se neka udovica odluči za nov brak, staru burmu treba da skine s prsta i sačuva u kući na nekom skrovitom mestu. Ni u kom slučaju ne treba istoveremeno da nosi staru i novu burmu. Isto važi i za razvedene osobe. Kad je reč o poklanjaju nakita, običaj je da roditelji poklone deci svoje burme, ali tek nakon srebrnog pira, to jest kad prođe 25 godina braka. Ta burma tretira se kao komad nakita, s njom se ne venčava. Veruje se da roditeljske burme služe kao amajlije – da čuvaju decu od svakog zla.
Travka kao zalog ljubavi
U davna vremena venčani prsten nije se nosio na prstu, već oko članka ili zgloba. Stare civilizacije bile su vrlo sujeverne – živelo se kraće. Verovalo se da čovekov duh može jednostavno išetati iz tela. Kako bi zaštitio buduću ženu, mladoženja joj je, kako običaj nalaže, vezivao grančicu ili travku oko članka ili zgloba, te joj tako pokazivao ljubav. Dakle, težnja za nekim dokazom ljubavi datira još od davnina.
Simbol kruga (kasnije prstena) u mnogim kulturama ima slično značenje – večnost. Jer, krug nema ni početak ni kraj
